IN MEMORIAM: LAZA RISTOVSKI

IN MEMORIAM: LAZA RISTOVSKI ( 06.10.2007 - 06.10.2008. )


VREME PROLAZI...USPOMENE OSTAJU...

LJUBISA OPACIC - BUBA

LJUBISA OPACIC - BUBA ( 1968 - 2008 )


PRIJATELJI ODLAZE...USPOMENE OSTAJU

STEVE MARRIOTT

PRAVDA, 20. april 2008. god.

PIŠE: Miroslav Milošević

Kontakt:

1.mmilosevic56@gmail.com

2.www.rocktrezor.blogspot.com

USKA FACA I SKROMNA PITA : STEVE MARRIOTT

( 30.01.1947. – 20.04.1991.)

Opet ćemo malo o raznim pitama...

Pisao sam o piti-bundevari u tekstu o grupi Smashing Pumpkins (Zdrobljene Bundeve)...

Ovoga puta o jednoj skromnoj piti i o uskim facama...

Uske Face (Small Faces) i Skromna Pita (Humble Pie)...

To su grupe, čiji je lider bio junak naše današnje priče...

Steve Marriott, nekrunisani kralj britanskog pop-mod buma šesdesetih godina...

Prošlo je tačno 17 godina od njegove tragične smrti...

Ovo je malo podsećanje na velikog muzičara...

Story of Steve Marriott

Gitarista i pevač Stiv Meriot je rodjen 18. oktobra 1947. godine u Londonu. U svom urbanom detinjstvu učio je da svira gitaru i mnogo slušao muziku Madija Votersa, Otisa Redinga, Badija Holija, Reja Čarlsa i drugih soul i blues legendi sa početka šesdesetih godina, što će izvršiti presudan uticaj na njegov muzički ukus.

U to vreme, Meriot je kao tinejdžer započeo solidnu glumačku karijeru, što je obradovalo njegovu porodicu, koja nije baš volela rock and roll.

Posle zapažene uloge u predstavi Oliver Tvist, Meriot je igrao epizodne role u nekoliko igranih filmova. Stekao je i visoko obrazovanje.

Mada se njegova glumačka karijera pokazivala perspektivnom, kod Stiva Meriota je ipak preovladala ljubav prema muzici.

Svoju prvu pesmu Imaginary Love, Meriot je napisao 1963. godine, kada je osnovao grupu The Moments. Sa svojim prvim sastavom, Meriot je često svirao po londonskim klubovima kao predgrupa poznatijim imenima, kao što su Džon Mejl, Enimalsi, Džordži Fejm, Nešvil Tins i drugi. Tako je sticao prva iskustva živih nastupa. Grupa The Moments je na tim nastupima svirala rock and roll i ritam and bluz standarde.

Sredinom šesdesetih godina posle susreta sa bas-gitaristom Ronijem Lejnom i bubnjarem Kenijem Džonsom, nastala je grupa Small Faces (Uske Face). Postavu će kasnije upotpuniti klavijaturista Jan MekLegan.

Počeli su sa obradama pesama soul-legendi Džejmsa Brauna, Solomona Barka i Otisa Redinga, a onda su se zadržavši te uticaje, svojim autorskim materijalom priklonili britanskom pop bumu prihvativši mod-kulturu i zajedno sa grupom The Who postali rodonačelnici tog pravca.

Za prve 3 godine delovanja, objavili su isto toliko albuma sa pregrštom hitova,

medju kojima su i danas rado slušane pesme What´cha Gonna Do About It, You Need Loving, Sha-La-La-La-Lee, Happy Boys Happy, Here Come the Nice, All or Nothing, Lazy Sunday, Itchycoo Park, Tin Soldier, The Autumn Stone i druge.

Antologijski konceptualni album Ogdens' Nut Gone Flake,

grupa Small Faces je objavila 1968. godine. Bio je to vrhunac britanskog ritma and bluza kasnih šesdesetih godina. Istorijski album koji je ušao u sve rock-enciklopedije i liste najboljih albuma svih vremena.

Posle ovog albuma, Meriot je želeo da se prikloni težem zvuku, što ostali članovi benda nisu prihvatili, pa je došlo do raspada grupe.

Kao što je poznato, preostali članovi grupe Small Faces su uz gitaristu Rona Vuda i pevača Roda Stjuarta nastavili mega-uspešnu karijeru pod skraćenim imenom Faces.

Stiv Meriot je sa poznatim gitaristom Piterom Fremptonom, uz basistu Grega Ridlija i bubnjara Džerija Širlija, osnovao ubitačnu hard-rock supergrupu Humble Pie (Skromna Pita),

zasnovanu na teškometalnom blues-zvuku sa primesama soula.

Prvi album As Safe as Yesterday Is koji je objavljen 1969. godine,

donosi veliki hit Natural Born Woman, pesmu za sva vremena.

Posle par studijskih albuma,

koji nisu doneli očekivani uspeh, grupa Humble Pie je 1971. godine objavila svoj legendarni koncertni album Performance: Rockin' the Fillmore.

Ploča vrlo važna za ukupan razvoj rock and rolla, školski je primer pravog žestokog hard-rock nastupa. Piter Frempton briljira sa gitarskim solažama, dok glas Stiva Meriota i njegovi gitarski rifovi nose ceo koncert. Ovaj album sam preslušao bezbroj puta, pa i danas pored nekoliko hiljada drugih u mojoj zbirci, vraćam mu se s vremena na vreme da bih ponovo čuo Stone Cold Fever, Four Day Creep i I Don’t Need No Doctor.

U to vreme se pojačavaju Meriotova iskustva sa alkoholom i drogama. Dok je u vreme rada sa grupom Small Faces pušio kanabis, početkom sedamdesetih godina je prešao na kokain.

To će biti jedan od razloga, ali ne i jedini, sve češćih nesuglasica sa Piterom Fremptonom, koji je krajem 1971. godine napustio Humble Pie i posvetio se veoma uspešnoj samostalnoj karijeri.

Uostalom, zbog njegove zavisnosti od alkohola i droge, iza sebe ima tri rasturena braka.

Umesto Fremptona u grupu Humble Pie je došao gitarista Dejv ,,Klem,, Klemson.

Odličan muzičar koji je doneo još žešći gitarski zvuk sa soul primesama, što je najočitije na albumu Eat It iz 1973. godine.

Grupa Humble Pie je prestala sa radom 1975. godine i tih dana je Stiv Meriot slovio za najozbiljnijeg kandidata za člana Rolingstounsa umesto Mika Tejlora, ali se nije složio sa Mikom Džegerom, mada je Kit Ričards navijao za njega. Kao što znamo, taj posao je dobio Ron Vud i radi ga još uvek. Pune 33 godine.

Stiv Meriot je svoj prvi solo-album pod nazivom Marriott, objavio 1976. godine.

Bila je to solidna ploča, na kojoj do izražaja dolazi njegova gitaristička tehnika i snažan vocal.

Iste godine je Piter Frempton objavio svoj čuveni koncertni album Frampton Comes Alive,

koji spada u najprodavanije ploče svih vremena.

Steve Meriot je krajem sedamdesetih godina ponovo okupio grupu Small Faces,

objavili su dva albuma Playmates (1977)

i In the Shade (1978),

ali bez većeg uspeha.

Početkom osamdesetih godina, Meriot je slično pokušao sa ponovnim okupljanjem grupe Humble Pie u novom sastavu. Objavili su takodje dva povratnička albuma On to Victory (1980)

i Go For The Throat (1981).

Iako su to bile solidne ploče, grupa se nije održala, pa se Meriot definitivno posvetio samostalnoj karijeri.

U narednih desetak godina, Stiv Meriot je radio sa različitim pratećim sastavima kao što su All Stars,

Packet of Three,

Official Receivers,

Steve Marriott and the DT's

i Steve Marriott's Next Band.

Objavio je desetak solidinih albuma, od kojih svakako treba pomenuti Live at Dingwalls(1986),

30 Seconds to Midnite(1993),

Steve Marriott's Scrubbers (objavljen posthumno 1996)

i album The Legendary Majic Mijits, koji je Meriot snimio sa basistom Ronijem Lejnom 1981. godine, a objavljen je tek 2000. godine.

Početkom devedesetih godina, kada je na pragu bila ponovna saradnja sa Piterom Fremptonom i kada su započeli zajedničke probe i snimanja, desila se tragedija.

Prilikom povratka iz Amerike, Stiv Meriot je tokom celog leta konzumirao alcohol i kokain, što je nastavio sa društvom po sletanju na aerodrom.

Kasnije u toku noći, pošto je bio u alkoholisanom stanju, cigaretom je izazvao požar na posteljini koji se proširio na celu kuću.

Stiv Meriot je pronadjen mrtav 20. aprila 1991. godine u svojoj kući u Eseksu. Smrt je nastupila usled ugušenja dimom.

Posle Meriotove smrti, objavljeno je nekoliko kompilacija sa njegovim pesmama, od kojih je najreprezentativnija zbirka na 3 diska pod nazivom Tin Soldier - The Steve Marriott Anthology,

koja je objavljena 2006. godine.

Grupu Humble Pie povremeno okuplja bubnjar Džeri Širli pod nazivom Humble Pie Featuring Jerry Shirley, održavajući je tako na neki način u životu.

Džeri Širli je 2001. godine u Londonu povodom desetogodišnjice smrti Stiva Meriota organizovao monumentalni memorijalni koncert pod nazivom Steve Marriott Tribute Concert, na kojem su nastupili svi dosadašnji članovi grupe Humble Pie.

Koncertni album sa tog nastupa je jedan od najuzbudljivijih živih albuma u poslednje vreme.

Ovaj tekst završavam onako kako je Steve Marriott završio svoj život...

Odjednom, iznenada i bez komentara...

LONG LIVE ROCK AND ROLL !!!

LAURA NYRO

PIŠE: Miroslav Milošević

Kontakt:

1.mmilosevic56@gmail.com

2.www.rocktrezor.blogspot.com

KLAVIR, NEBESKA LEPOTA I KRISTALNI GLAS : LAURA NYRO

( 18.10.1947. – 08.04.1997.)

Uvek se radujem, kada treba da pišem o nekoj ženi...

Šta ću kad ih volim...

Povod za ovaj tekst je tužan i pun pijeteta...

Muzički svet ovih dana obeležava godišnjicu smrti Laure Nyro...

Umetnice na klaviru, kompozitora i aranžera...

Žene nebeske lepote i kristalnog glasa...

Povod je tužan, ali se radujem što pišem o njoj...

Volim i slušam njenu muziku...

Slava Tebi Laura, ovo je moj doprinos uspomeni na Tebe...

Story of Laura Nyro

Laura Nigro (kasnije je promenila prezime) je rodjena 18. oktobra 1947. godine u Bronksu, delu Njujorka. Otac Luis je bio džez-muzičar, pa je Laura rasla uz tu vrstu muzike, što će kasnije imati presudan uticaj na njenu karijeru.

U detinjstvu je učila klavir i slušala ploče Bili Holidej, kao i Ravela i Debisija. Stekla je visoko obrazovanje i za vreme studija je mnogo slušala muziku Vana Morisona i legendarnog džez-saksofoniste Džona Koltrejna.

Izrasla je u veoma traženog kompozitora i aranžera, njene pesme su snimale grupe Fifth Dimension, Blood Sweat & Teras, Three Dog Night, trio Peter Pol & Mary i Barbara Strejsend.

Kao kantautor je objavila nekoliko vrlo uzbudljivih i kvalitetnih albuma. Njena muzika bi se mogla opisati kao jedna hibridna mešavina mejnstrim-popa, džeza, rocka, gospela i bluza. U prvom planu su njen klavir i kristalno čisti andjeoski glas, dopunjeno njenom lepotom. Laura je bila vrlo lepa žena.

Svoj prvi album More Than a New Discovery, Laura Nyro je objavila 1967. godine sa grupom pratećih muzičara.

Bio je to impresivan debi-album dvadesetogodišnje devojke, prepun zrelih i vrednih pesama. Mogla je da dobije nadimak ''ženski Tim Buckley''. Hitovi sa ovog albuma Wedding Bell Blues, Blowin' Away, And When I Die, I Never Meant to Hurt i You Stoney End su joj kasnije doneli još veći komercijalni uspeh kada su ih snimili afirmisaniji izvodjači, koje smo pomenuli.

Iste godine je Laura Nyro imala veoma uspešan nastup na Monterej Pop Festivalu, gde je bila zapažena od poznatog producenta i menadžera Dejvida Gefena, koji je preuzeo brigu o njenoj karijeri.

Drugi album Eli and the Thirteenth Confession je objavljen 1968. godine,

na kojem se uvode gudački instrumenti i elementi opere. Pesme Sweet Blindness, Eli's Coming i Stoned Soul Picnic, donele su joj još veći uspeh kada su bile obradjivane.

Izvanredan treći album New York Tendaberry, Laura je izdala 1969. godine.

Ploča predstavlja nastavak i razvoj muzike sa prva dva albuma i to je verovatno po mnogim ocenama njen najbolji album. I sa ove ploče su ponovo snimljene neke pesme od strane drugih izvodjača, što je Lauri donelo mnogo uspeha i naravno novca. Pomenućemo Gibsom Street, Time and Love i Save the Country.

Na albumu Christmas and the Beads of Sweat, koji je objavljen 1970. godine,

saradjivali su poznati soul-producenti Arif Mardin i Feliks Kavalere. Na ploči je u par numera gostovala džez-pijanistkinja Alis Koltrejn, inače supruga saksofoniste Džona Koltrejna. U pesmi Beads of Sweat je gostovao legendarni gitarista Djuen Alman.

Sledeći album Gonna Take a Miracle, Laura Nyro je objavila 1971. godine u saradnji sa disco-kraljicama tog vremena, trijom Labelle.

Na ploči nema Laurinih pesama, sve numere su obrade poznatih soul-hitova šesdesetih godina kao što su Dancing in the street, You’ve really got a hold on me, Spanish Harlem, Jimmy Mack i Nowhere to run. Ploča se sluša bez daha. Strava.

Iste godine, Laura se udala za Dejvida Bjankinija, čoveka koji uopšte nije bio deo muzičkog sveta. Bio je stolar po profesiji i Laura je toliko u njega bila zaljubljena da je prekinula svoju uspešnu muzičku karijeru, kako bi se u potpunosti posvetila mužu.

U nedostatku novog Laurinog materijala, njena izdavačka kuća je 1973. godine ponovo objavila njen prvi album, sada kao kompilaciju pod nazivom The First Songs.

Na sreću muzičkog sveta, brak sa Bjankinijem se raspao 1976. godine i Laura Nyro se na svetsku scenu vratila albumom Smile

( u prevodu znači osmeh, što govori koliko je potresao razvod braka ).

Sa pratećim bendom, Laura je otišla na veliku turneju, sa koje je 1977. godine objavljen koncertni album Season of Lights : Laura Nyro in Concert.

Na turneji će započeti ljubavnu vezu sa novim životnim partnerom, njen izabranik je slikar Mario Deziderio.

Naredne 1978. godine, objavljen je album Nested,

da bi potom usledile velike pauze u njenoj muzičkoj karijeri, zbog trudnoće i rodjenja deteta, a zatim i zbog pogoršavanja zdravstvenog stanja.

Album Mother's Spiritual je objavljen 1984. godine,

predstavlja osvrt na odrastanje njenog prvorodjenog sina Džila. Ploča je ritmičnija od prethodnih što ilustruju numere The Brighter Song, Sophia i Talk to a Green Tree.

Koncertni album Live at The Bottom Line je objavljen 1989. godine,

a posle četvorogodišnje pauze, objavljen je poslednji studijski Laurin album pod nazivom Walk the Dog and Light the Light.

Na ploči su saradjivali poznati džez-muzičari braća Rendi i Majkl Breker. Sa ovog albuma dolazi veliki hit Broken Rainbow.

Laura Nyro je obolela od raka jajnika, što je dijagnostikovano 1996. godine kao nasledna bolest, budući da je u istom životnom dobu i njena majka Gilda bolovala i umrla od istog oboljenja.

Početkom naredne godine, objavljena je dvostruka veoma sadržajna kompilacija Laurinih hitova pod nazivom Stoned Soul Picnic : The Best of Laura Nyro.

Laura Nyro je od raka jajnika umrla 08. aprila 1997. godine u svojoj kući u Konektikatu. Imala je nepunih 50 godina.

U njenu počast je iste godine objavljen album Time and Love : The Music of Laura Nyro.

Na ploči su učestvovali njeni poštovaoci i prijatelji, medju kojima su Feb Snou, Rozana Keš, Suzan Vega i drugi.

Posle Laurine smrti je posthumno objavljeno nekoliko koncertnih albuma i kompilacija njenih hitova, medju kojima su Premium Best (1999),

Live From Mountain Stage (2000),

Time and Love : The Essential Masters (2000),

pripremljen ali neobjavljen album Angel in the Dark (2001)

i Live! The Loom's Desire (2002).

Laura Nyro je bila veooma omiljena i poštovana od strane kolega. Njen muzički uticaj na svoje karijere su priznali Tod Rundgren i legendarna džez-pop kantautorka Džoni Mičel.

Najveća i najdoslednija sledbenica Laurine muzike je američka pevačica Riki Li Džons.

Snimak Laurinog čuvenog koncerta u dvorani Fillmore East iz 1971. godine je objavljen 2004. godine pod nazivom Spread Your Wings and Fly : Live at The Fillmore East - May 30, 1971.

Vrlo uzbudljiv album, publika aktivno učestvuje često prekidajući pesme aplauzima i povicima oduševljenja. Na tom koncertu Laura je nastupila sama za klavirom, držeći pažnju publike iz pesme u pesmu. Fenomenalna ploča, tu su klavir, Laura i pesma. Ništa više i ne treba, možda poneka čaša starog vina.

O Lauri pišem sa tužnim povodom, ali se radujem...

Slušajte njenu muziku, kasno uveče i kada ste sami...

Njena muzika nije za žurke, njena muzika je za samoću...

Ako nemate njene albume, javite mi se...

Znate da čika-Miša ima sve...

A do tada slušajte nešto drugo...Debisija i Ravela, recimo...

LONG LIVE ROCK AND ROLL !!!